Преминуо мр Радован Белеслин

БРАТЕ РАДОВАНЕ

Одлазак људског бића је по правилу скоро увијек испуњен емоцијама његових најближих, породице и пријатеља. Слиједе сјећања на доброчинства и дјела упокојеног. Ријетко када која лоша ријеч. Но, представљање у Господу Радована Белеслина за све нас, његову породицу, пријатеље, али и институције превазилази оквир уобичајеног, свакодневног. 

Радован Белеслин је, као једна од споредних и нажалост неминовних посљедица последњих ратова, дошао у Бању Луку 2000.године. На нашу срећу тиме је обогатио и све нас појединачно и нашу ширу заједницу и стручну јавност. За петнаестак година активно проведених на Архитектонско грађевинско геодетском факултету Универзитета у Бањој Луци Радован је био продекан Факултета, предан наставник и свестран пројектант. С поносом можемо констатовати да, иако није радио на Факултету од самог његовог оснивања, да својим трудом, залагањем и прегалаштвом које нам је даровао представља један од његових темеља. Уопште није нескромно истаћи да Радован Белеслин у најширем смислу те ријечи представља својеврсну Институцију не само нашег Факултета, већ и градитељске, односно архитектонске и грађевинске струке Републике Српске.

Плодови и трагови његовог стваралаштва и хтијења нису видљиви само у вријеме његовог активног рада на нашем и његовом Факултету. Они су видљиви и у вријеме када није био стално ангажован на Факултету у протеклих пар година. У том периоду највећи дио наших другарских разговора је или започињао или завршавао о истом, о Факултету. Они су такође итекако видљиви и данас у овом тренутку када он није физички са нама. О томе говоре људи који данас воде Факултет, говоримо ми, наставници и сарадници који баштинимо његове идеје неминовне и узрочно посљедичне везе наставног и струковног процеса. О томе говоре његови пројекти и бројна остварена градитељска, усуђујем се рећи умјетничка дјела. О томе на крају најбоље говоре његови бројни студенти, данас остварени људи и инжењери.
Говорити о Радовану Белеслину као човјеку није нимало лако. Добрих врлина његовог бића је много и искрено се бојим да неку не изоставим. Много више од било које ријечи говоре његова блага нарав, потреба да сваког од нас воли подједнако без остатка, трпељивост, смиреност, могућност затомљавања сопствених потреба и жеља зарад бољитка и добробити других. Син, брат, отац, супруг, ујак, друг Раша, Рашица, брат Радован, све су то синоними за једну ријеч од само четири слова која на најбољи начин одсликава оно шта мислимо о њему и шта нам све значи – једноставно наш Раша. 

Никада није рекао нећу, не могу, немам времена. Задужбине по Херцеговини и Крајини, цркве, црквишта, домови, споменици носе његов лични потпис, прегалачки рад који је даровао свима нама. За све младе колеге је био отворен, стрпљив, спреман да безусловно подијели своје непроцјењиво знање и искуство.

Како о покојнику не бисмо говорили само све најбоље, његове лоше особине би се могле сажети у једној реченици. Читав свој живот, као све ствари које је радио, је чинио до крајњих граница, не штедећи притом ни себе, своју породици ни своје здравље.

Плијенио је својом интелигенцијом, ширином свог стручног, али и општег образовања, ерудицијом, бистрином карактера. Освајао нас је својим Панком, музичким емисијама на радију почетком 2000-тих, његовим избором 100 најбољих пјесама свих времена коју је завршавао последњих дана као своје завјештање, прославама лика и дјела Борислава Пекића и рибљим чорбама на нашим заједничким рођенданима. А није ни морао да нас осваја, била је част и привилегија сматрати се његовим.

И на крају, нешто сасвим лично. Рашо, на свим својим пројектима пробио си све могуће временске рокове. Годинама радећи са тобом знам колико је то знало бити оптерећујуће. Свој последњи посао који си имао са Господом нашим, односно ових последњих пар мјесеци опрхван болешћу, провео си без роптаја, не замарајући никога око свог стања, достојанствено и себично носећи свој усуд као терет који је неизбјежан и само теби знан. Искрено бих волио да си и на овом свом посљедњем, сада већ животном послу, пробио све рокове и остао макар мало себи досљедан. Данас ти, мој брате, не бих ништа замјерио.
Зато брате Радоване, Хвала ти за све и од свих, уз молитву Господу нашем да душу твоју закрили љубављу својом и уведе у Царство небеско. Подај Господе.

19.07.љ.Г.2021.
Саша Б. Чворо

 

Фото: Стаменко Мијатовић