Навигација

ИНТЕРВЈУ са доц. др Огњеном Шукалом -

АктуелностиAрхитектураСавез Студената АГГФ

"У Бањалуци пуно градње, мало архитектуре "

Први бањалучки пејзажни архитекта Огњен Шукало у интервјуу за МОНДО појаснио је своју позицију, говорио о предстојећим пројектима и највећим проблемима у Бањалуци, истакао важност зеленила, али и квалитетне архитектуре у граду..

Крајем прошле године Бањалука је добила свога првог "градског пејзажног архитекту", који би, осим питањима простог уређења зелених површина и дрвореда у граду, требао да се бави и еколошким рјешењима за стварно побољшање квалитета живота грађана.

На ту позицију у децембру је изабран доцент доктор Огњен Шукало са бањалучког Архитектонско-грађевинско-геодетског факултета, чија је улога савјетодавна, али са снажном фокусом на координацију великог броја појединаца и институција у граду, а све у сарадњи са градским архитектом Иваном Рашковићем.

Шукало је одраније познат у невладином сектору по критикама одређених рјешења у граду, а овим именовањем добио је прилику да утиче на нека рјешења са којима се не слаже.

На почетку разговора за МОНДО, замолили смо Шукала да нам  појасни посао пејзажног архитекте.

- "Позиција 'градског пејзажног архитекте' постављена је, номинално, као савјетодавна у домену уређења градског зеленила, пејзажне архитектуре и хортикултуре, међутим моја намјера је да се питањима из тог домена бавим на нешто другачији начин. Прије свега ми је важно да се из тема амбијенталне вриједности зеленила у што већој мјери преселимо у теме шире екологије града и стварног квалитета живота. Наравно, савремена пејзажна архитектура већ сагледава ствари на тај начин, али овдје говорим о јавној перцепцији код нас. Имам осјећај да саму идеју именовања градског пејзажног архитекте у Бањалуци, на неки начин, прати слика некаквог дворског вртлара, који се бави 'љепотом' дрвореда, док је све то заједно одсјечено од реалности у којој толики људи имају много озбиљнијих проблема. Не умањујући све проблеме који чине свакодневицу овако малог, скученог и сиромашног друштва, ипак бих рекао да су питања простора (и грађеног и природног) једнако важна као и она економска и културолошка, те да једнако могу одлучивати о томе да ли нам је у неком граду пријатно да живимо, да ли се са њим можемо идентификовати и, на крају крајева, да ли у њему желимо да останемо. Ако ћемо у разговор да уведемо и тему екологије, чини ми се да је ту потребно још упорније доказивати да се ради о врхунски важној, а не споредној, теми - теми која, врло често може бити и економска. Ако не вјерујете, распитајте се за цијену огревног дрвета. Дакле, желим да се бавим управо таквим распоном тема: од (функционалне) екологије града, преко простора (и зеленог и грађеног) у којем живимо, па све и до те 'љепоте' појединачних рјешења.

Нешто конкретније, посао градског пејзажног архитекте састоји се у давању савјетодавних мишљења градоначелнику (али и другим инстанцама градске управе) у широком спектру стратешких и актуелних тема. Затим, ту је координација активности са великим бројем институција, организација и појединаца који знају пуно и имају шта да понуде (и чија помоћ ми је заиста потребна). У том смислу, морам да будем и нека врста посредника, више него главни паметњаковић за све. Коначно, врло важан задатак је пажљиво праћење - колико је то могуће, јер обим није мали - планске документације у што ранијим фазама израде (када се појави грађевинска ограда око травњака, одавно је касно). Потпунији опис послова моћи ће ускоро да се нађе на званичној градској веб-страници.

Важно је дати и нека негативна одређења. Прво, ја нисам, по образовању, пејзажни архитекта, што је стручно звање које се обично стиче на неком од био-технолошких факултета (нпр. у Београду је то Шумарски факултет). Откуд онда ту? На овај задатак сам дошао – претпостављам - због свог дугогодишњег бављења темама екологије, дрвећа, одрживости, али и због одговарајућег познавања законитости по којима функционише грађена средина, урбанизам, добра архитектура итд. Друго, мој посао није да редовно испоручујем пројектна рјешења за сваки елемент уређења зеленила или партера, али јесте да се постарам да се статус струке (пејзажне архитектуре и хортикултуре) подигне на виши ниво, тј. да јој се да одговарајуће мјесто."

МОНДО: Који су први пројекти којима ћете се посветити?
"Прво морам добро да се упознам са заиста комплексном 'машином' која производи просторна рјешења у Бањалуци. Није то само градска управа, него и низ пројектних предузећа, инвеститорских иницијатива и бројних других фактора. Нису, наравно, ни сви елементи и процеси тог механизма видни - знате о чему говорим. То је захтијеван и врло важан задатак, али се и бринем да би праћење нових регулационих планова (у што ранојој фази наручивања и израде), могло да ми узме и превише времена намијењеног покретању нових ствари.

Што се тиче управо тих нових иницијатива, пројекат оснивања арборетума (у оквиру ширег обухвата шума посебне намјене око града) је свакако у току. То напредује, али полако; интервенције у Трапиској шуми остаће углавном благе (иако оне јесенас урађене прорједе, сигуран сам, многима изгледају драматично), а формирање арборетумске збирке врста мора да се актуелизује и убрза у наредном периоду.

Затим, желио бих да детаљно испитамо једно од кључних еколошких и енергетских питања Бањалуке: шта је потребно да се уради да би модел гријања града на био-масу био заиста одржив? Наравно, не треба само да се сазна, него и да се нешто уради. За сада, ту мислим, прије свега, на нове засаде: било у конвенционалним облицима пошумљавања и плантажа, било на начин који би био интегрисан са низом других функција, попут пољопривреде, заштите водотока, рекреативних зона, унутар-градског шумарства и сл.

Ту су, затим, питања отпадних вода у водотоцима, тражење простора за нове паркове, реконструкција бројних дрвореда (од којих су неки у веома лошем стању), праћење рада на новом урбанистичком плану, иницијативе везане за зелене кровове, пилот-пројекти за управљање органским отпадом итд. Може се рећи да се ту, за сада, ради само о списку жеља. За неке од тих активности потребне су године; за неке – не сумњам – постоји хиљаду и једна реална препрека; понегдје сам можда у заблуди. Сасвим сигурно неће моћи све одједном. Видјећемо. Потребно ми је неко вријеме за потпунију процјену."

МОНДО: Који су највећи проблеми, везани за архитектуру, а са којима се суочава Бањалука?
"У посљедњих тридесетак година ми добре архитектуре имамо веома, веома мало. Један мали број колега успијева да, у врло неповољним условима, постигне одређене резултате, али, осим тога, ми углавном имамо пуно грађења и мало архитектуре. Разлози за то су, у најширем смислу, културолошки; овдје се барата са врло рудиментарним представама о (доброј) архитектури. Тај проблем је најизраженији у приватним инвестицијама, али сви смо уроњени у исту културолошку смјесу, па се није ситуација показала претјерано добром ни када је у питању домен јавних наруџби. Ту се пропустило много прилика за култивисање добре архитектуре. Недостају удружења и цеховске организације, недостаје 'сцена' која би самостално подизала квалитет. Конкурсна активност је била практично замрла, али се сада најављу неке промјене по том питању."

МОНДО: Бањалука важи за "зелени град"... Како сачувати и унаприједити тај ласкав епитет?
"Да, ласкав епитет – и, по мени, углавном неодговарајући. Истина је да Бањалука током свог урбанистичког развоја углавном није остварила густине које би уобичајено биле очекиване за град те величине; она је, углавном крајем XИX и у првој половини XX вијека, попримила особине онога што неке моје колеге називају 'пејзажним градом'. Ради се, да грубо поједноставим, о урбаној структури у којој преовлађују слободностојећи објекти, често ниже спратности, уз довољно простора између зграда, гдје се могу појавити елементи зеленила, већи или мањи. Након Другог свјетског рата, а нарочито након земљотреса 1969, доминирао је модел урбанизације, тада већ врло раширен и доминантан у свијету (модернистички урбанизам, како га уобичајено зовемо), у којем се тежило да зграде (најчешће стамбене) стоје слободно у простору, окружене са довољно простора и зеленила, уз повећану висину тамо гдје то потребни стамбени капацитети захтијевају. Борик је најбољи примјер. Такође, географски положај града је одиграо одређену улогу, са ширењем града из уске котлине ка све ширем и отворенијем простору, затим одређене особине обале Врбаса, који је, на срећу, остао пристојно озелењен, иако недоступан. Друштвено располагање земљиштем у социјалитичком периоду је одиграло огромну улогу. Низ разлога (земљотрес, али и други) је оставио велике џепове неизграђеног или неартикулисаног простора, војни објекти су играли важну улогу, итд. Вегетације и празног простора је било свуда, а јасно одређених простора са баш том намјеном – нпр. паркова - релативно мало. 

У такву, порозну и недовршену структуру ушао је, од друге половине деведесетих, транзицијски урбанизам и његова шпекулантска изградња, као један од основних елемената за редистрибуцију онога што је јавно (јавни простор, јавни интерес итд.) у приватне руке повлаштених група. Нису постојали јасни (ни урбанистички ни друштвено-културни) параметри који би рекли када је нешто слободан и неопходан празан простор, а када зона за легитимно даље грађење. Нажалост, то што би требало да је међу-фаза (чак очекивана у наслијеђеној структури Бањалуке), траје, ево, већ 25 година и потпуно је нормализовано.

Други разлог кићења Бањалуке епитетом 'града зеленила' јесте један број дрвореда подигнутих у аустроугарском периоду (и касније). Да и на тој теми не дужим (од питања укључених врста, нових болести, до ниског нивоа арборикултуре код нас), важно је, прије свега, да постанемо свјесни да су ти (а и многи други, каснији) дрвореди у јако лошем стању, те да им је потребна хитна – али дуготрајна и постепена – обнова.

Да закључим ову тему једним мишљењем које може дјеловати необично, имајући у виду позицију са које то говорим: То некадашње својство релативно велике озелењености Бањалуке имало је, наравно, своје сопствене позитивне стране, али је, на неки начин, користило и тиме што је амортизовало мањак квалитетних архитектонских простора. Знате, колико год то чудно звучало за период у којем је природе све мање, а наше потреба за њом све више, главни начин остваривања високих квалитета градског простора налази се у елементима грађене средине, а не у додавању што више природних елемената. Историјска језгра градова привлачна су нам и кад немају ниједног дрвета. Вапите ли за травњаком у Господској или вам је тамо сасвим како треба? Ово не говорим да бих на било који начин оправдао уобичајена 'уметања' инвеститорског урбанизма, него да бих подсјетио да је борба за епитет града зеленила једнако важна као и борба за боља архитектонска рјешења."

МОНДО: Да ли сте задовољни са новим Регулационим планом за центар града, који поред тргова, кружних токова и зелених кровова подразумијева и изградњу три солитера?
"О том регулационом плану сам љетос, заједно са још четворо мојих колега са Факултета, писао доста критички, а на јавној расправи изговорио врло оштре ријечи. Да ли би ишта остало од мог интегритета ако бих сада почео да план хвалим, само зато што сам ушао у сарадњу са Градском управом? Нисам задовољан низом рјешења из плана. С друге стране, истина је да је план нешто бољи од оних који су на том подручју важили до сада, истина је да је било унапређења у самој ревизији нацрта плана (након бурне јавне расправе), истина је да има нешто мало више зеленила и јавних простора него у претходним плановима, али мислим да је – имајући у виду значај тог дијела града – пропуштена прилика да се направи значајан искорак и осигурају дуготрајни позитивни ефекти.

Наведеним регулационим планом су – у недостатку урбанистичког плана - донесене стратешке одлуке са потенцијално великим посљедицама, попут великог повећања броја становника у центру или увођења високих (и великих, 'кабастих') објеката у близину локација и зграда које су кључне за урбанистички идентитет Бањалуке. Регулациони планови се не проводе преко ноћи и вјероватно неће све у центру бити изграђено баш у периоду важења овог плана, тако да нам остаје да радимо на припреми за што боље будуће верзије – прије свега кроз израду новог урбанистичког плана.

Важно је сада – када је тај регулациони план постао, на неки начин, наша реалност - посветити се и неким специфичним и новим елементима које је он донио. Прије свега мислим на зоне са коефицијентима (заузетости и изграђености), које су се појавиле у ревидованој верзији. Оне јесу пресјекле штетну праксу претјераног дефинисања архитектонских рјешења кроз задате габарите (и дјелимично уклањање тих габаритних 'маркица' свакако поздрављам), али су зоне са параметрима далеко подложније злоупотребама и теже су за праћење и контролу од стране јавности (чак и стручне, уколико не располаже техничком документацијом). Да појасним: уколико у регулационом плану пише да објекат има максималну дозвољену спратност нпр. П+4, свакоме ко умије да броји јасно је када се та граница прекорачи, кроз просто бројање спратова. С друге стране, далеко је теже одредити да ли је објектом изграђено нпр. бруто (надземно) више од 4,2 пута површина предметне зоне (што је отприлике коефицијент изграђености прописан за већину зона у новом рег. плану). Мораће се учинити напор, и са стране управе и са стране заинтересованих грађана, да се тај процес испрати како треба."

МОНДО: На који начин је, по вашем мишљењу, најбоље ријешити питање отпадних вода у Бањалуци?
"Вјероватно на начин који не подразумијева једно централно мјесто на којем се третира сва отпадна вода, вјероватно на начин који подразумијева и друге функције осим самог пречишћавања (нпр. систем који укључује мочварне биљке, а који у дијеловима служи као јавни простор, станиште за друге облике живота итд.) То је, за сада, полазиште. О конкретнијим опцијама у овом изузетно сложеном послу, сазнаћемо више, надам се, у току ово године."

МОНДО: На недавном салону урбанизма Удружења урбаниста Србије, заједно са члановима удружења "Арбор магна", освојили сте прву награду за елаборат о подизању арборетума у Трапистима. Можете ли да нам кажете нешто више о овом пројекту?
"Исувише сам тренутно уроњен у ту тему и не бих знао дати кратак одговор. Врло оквирно: Просторни потенцијали локације су изузетни и, на неки начин, чак превазилазе ниво града као што је Бањалука. С друге стране, процес стизања до тога да заиста оправдамо назив арборетум је веома дуг (деценије су питању), а, опет, врло је важно да се дати простор што прије почне квалитетно користити. Инситуционални оквир је врло сложен, итд. Можда би права порука за ваше читаоце била да овог љета барем једном оду у траписку шуму (у дијелу између Мађира и пиваре) и започну процес упознавања."

МОНДО: Прошле године велику пажњу јавности изазавао је ваш пројекат изградње кућице од сламе и глине, тј. од природних материјала, у Пријаковцима код Бањалуке... Да ли планирате сличне пројекте и у будућности?
"Па да, планирам, укључујући и куће, за становање. Истина је да ћу сад имати далеко мање доступног времена, али то су материјали које волим и који имају заиста дубоког смисла. Без обзира на мањак времена, то је једна дугорочна оријентација, на којој ћу, надам се истрајати. Од поменуте кућице-стакленика и читавог процеса градње (а процес је имао свој посебан значај) прошло је већ довољно времена да могу да створим одређени критички отклон, као и да у неким наредним пројектима покушам са другачијим формама и другачијим комбинацијама материјала."

МОНДО: Осим архитектуре, бавите се пермакултуром и другим облицима одрживе пољопривреде и одрживог управљања простором. Какве су могућности за побројане активности у бањалучком окружењу?
"У физичком смилслу, могућности су добре – као и било гдје, јер са пермакултуром може (нешто) да се ради у скоро сваком физичком контексту, без обзира да ли сте на селу или у граду, у пустињи или на мјесту са тако повољном климом као што је наша. У друштвеном, могућности су такође добре, јер је друштвена кохезија код нас још увијек релативно очувана (још увијек нисмо једни другима за вратовима), познајемо се лицем-у-лице, власништво над земљом (поготово ван градова) и даље има добру дистрибуцију кроз низ друштвених класа, густине нигдје нису превелике итд. У културолошком смислу ствари стоје већ доста другачије: затворени смо и врло провинцијални у духу, површни и незаинтересовани за самостално учење, ријетко оријентисани ка општем добру, неспремни и скоро неспособни за дуготрајни ентузијазам и повјерење према новим идејама – што бављење пермакултуром (као начином мишљења, а не скупом некаквих 'рецепата') без изузетка захтијева. Идеал који нуди пермакултура – идеал о високо интегрисаном еколошком начину живота – није лак за остварити; потребни су, истовремено, и упорност (чак тврдоглавост) и велика прилагодљивост у начину мишљења. Лично, у својим животним плановима везаним за пермакултуру, још увијек добрано лутам. Неке ствари су започете, али цјелине још нема на видику. И ту би овај нови мањак времена могао да ме погоди.

Што се тиче дјеловања градског пејзажног, ту већ настојим да интегришем начин мишљења пермакултуре. Отуда заинтересованост за питања кључних ресурса као што је дрво за огрев или органски отпад. Враћамо се на почетак интервјуа: вјероватно не бих ни пристао на понуду која ми је дата, да није било договора око системског третирања цјелине. Наравно, не мора све ни да буде само у том апстрактном домену. Волио бих, на примјер, и да се неки видљиви и препознатљиви елементи – попут јавних градских башти или сложених агро-шумарских система - појаве што прије. Видјећемо."

Аутор: мондо.ба,  Синиша Станић

Слике

  • /uploads/attachment/vest/7387/Ognjen_%C5%A0ukalo.jpg
  • /uploads/attachment/vest/7387/bl.jpg
  • /uploads/attachment/vest/7387/du2.JPG
  • /uploads/attachment/vest/7387/hob.jpg